Дилема о самоћи
Гледајући видео, нисам могао да не осећам прилично жарку мешавину жеље и страха.
Живјети у самоћи тако, с никим с ким не могу разговарати и ничим што би вас одвратило, али књиге и послови ми се чине као сан. Међутим, истовремено ме натерало да се запитам да ли бих, да живим тако, постао усамљен.
Чини се да би и то била прилично дубока усамљеност.
Пошто сам осам година живео са шизофренијом, један од главних проблема с којима се бавим је параноја која се тиче других људи. Дубоко је у мени нешто што, колико год се трудио, не могу да се отресем. Свакодневно ми говори да ме свако са ким комуницирам исмева или ми се смеје иза леђа. Због тога ме концепт живота у самоћи привлачи. Не бих имао о чему да бринем осим себе и у основи бих био ослобођен стварних или замишљених невоља других људи.
То је, међутим, и разлог мог сукоба тај што такође осећам потребу да будем у близини људи. Бар када излазим у јавности, постоји шанса да успоставим трајну везу са неким.
Ово је увек балансирање између моје мизантропије и моје жеље да будем препознат. Оставило ме је да размишљам да можда заправо не бих успео сам у дубокој самоћи.
Годинама ми је био сан да имам кућу у планинама у коју бих могао да побегнем из друштва. Сад сам остао мислећи да можда постоји део мене коме је потребно друштво.
Изолација може бити главни проблем за људе са менталним болестима. Недостатак везе са другима може довести до осећаја депресије и усамљености, а ако људи не уравнотеже ствари, симптоми се често погоршавају. Моје је искуство да је много пута то истина.
Због ове дилеме размишљам да су моји снови о кући у планинама заправо само реакција на параноју коју осећам свакодневно. Ова параноја ми је толико дубоко усађена да се због помисли да будем део заједнице много пута осећам луђе него што бих то чинио сам.
Не знам да ли треба нешто рећи и за затвореност у себе или је то такође реакција на параноју. Мислим да је овде кључно, као и за готово све остало у животу, пронаћи равнотежу.
Треба ми место где могу да имам самоћу кад ми затреба и заједницу када се осећам усамљено. Можда могу да нађем кућу у планинама на 15 минута вожње до града ако треба да одем у кафић или нешто слично.
Мислим да свако ко дели сан о самоћи размишља о истим стварима. Напокон, постоје тренуци када вам требају само други људи хтели то или не.
Много је користи од самоће, али самоћа и усамљеност су две различите ствари.